Kad već ne znaju šta će sa njima, najpametnije je da ih pošalju u „treće zemlje“. Države EU uveliko razmišljaju da sve migrante kojima su odbile azil ili taj proces još nije završen, izmeste sa svoje teritorije u takozvane „centre za povratak“. Kosovo je, nakon što je potvrđeno da će „ugostiti“ zatvorenike iz Danske, i jedna od destinacija za azilante o kojoj razmišlja Velika Britanija. Zapad želi da se reši „gorućeg problema“, a Priština u tome vidi šansu da se još više približi saveznicima, ocenjuju sagovornici Kosovo onlajna.
Kako je saopštila danska zatvorska služba prvi osuđenici iz ove zemlje biće prebačeni na Kosovo, u zatvor u Gnjilanu 2027. godine.
Time su otklonjene sve nedoumice organizacija za ljudska prava i posmatrača iz popravnih ustanova o uslovima boravka 300 zatvorenika iz Danske, ali i 200 onih koji već izdržavaju kaznu u zatvoru koji je za njih predviđen.
U međuvremenu Velika Britanija razmišlja da upravo Kosovo bude jedna od destinacija za migrante koji su u ovoj zemlji, a odbijen im je zahtev za azil.
I nije jedina koja razmišlja da na ovaj način reši „problem u svojoj kući“.
Prema pisanju Blumberga i američka vlada će zatražiti od zemalja Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, da primi migrante deportovane iz SAD.
Doduše ova ideja već mesecima „tinja“ unutar EU.
Krajem oktobra prošle godine predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u pismu liderima EU pozvala je na razmatranje mogućnosti formiranja „centara za povratak“ van Unije.
Zapadni Balkan je odmah „targetiran“, ali visoki zvaničnik CDU je tada izjavio da ovaj region „nije pogodan“ za takvu zamisao.
Sa aktuealizacijom cele priče i Balkan je vraćen kao opcija, a zvaničnici Prištine odmah su poručili da su „otvoreni za razgovore“.
Portparol vlade Perparim Krieziju u izjavi za Radio Slobodna Evropa, rekao je da Kosovo „želi da pomogne Ujedinjenom Kraljevstvu, prijatelju, partneru i savezniku, kao i njegovoj laburističkoj vladi“.
„Verujemo da je fer reći da možemo započeti diskusije o ovoj temi, ali sve naše državne institucije moraju biti uključene i onda će odluka zavisiti od njihovih preporuka. Na mnoga pitanja će morati biti odgovoreno unapred“, kazao je Krieziju.
Pandorina kutija
Direktor Centra za pomoć tražiocima azila Radoš Đurović kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je upravo prihvat zatvorenika iz Danske otvorio Pandorinu kutiju jer mnoge zemlje EU sada razmišljaju da Kosovo bude jedan od centara za smeštaj i svim onim migrantima kojima je odbijen azil.
„Rekao bih da je taj sporazum sa Danskom o slanju osuđenih lica na izdržavanje kazne na Kosovo u stvari otvorio prostor za mnoge zemlje da pomisle da je moguće da umesto osuđenika tamo smeštaju i migrante, izbeglice. To je nešto što je otvorilo ovu Pandorinu kutiju. Ali, upitno je da li bi kosovske vlasti ili neke druge na Balkanu tako lako posegle za ovim aranžmanima kada je reč o migrantima“, smatra Đurović.
Objašnjava da otvaranje prihvatnih kampova za migrante van teritorije zemalja destinacija, uključujući i EU, za cilj ima slanje „jasne poruke“ svima koji žele da dođu u Evropu da će se suočiti sa nizom problema i da „neće moći tako lako da ostanu“.
„Podsetiću da Evropa hronično ima problem sa vraćanjem ljudi koji su čak odbijeni u azilnom postupku u tim zemljama. Dakle, oni ljudi koji nemaju razlog da borave u Evropi ne mogu da se vrate u zemlju odakle su došli zbog tehničkih i pravnih problema, tako da je svega 20 odsto onih koji su konačno odbijeni i kojima je naloženo da napuste teritoriju EU, uspelo da se vrati u zemlje porekla. Rekao bih da su ove mere sa kampovima i izmeštanjem ljudi van teritorija tamo gde bi mogli da traže azil, u susedstvo, u stvari jedna poruka da ljudi ne mogu da se nadaju, ako zaista nisu izbeglice, da će u Evropi i ostati“, ističe Đurović.
Upozorava da planirani oblik prihvata migranata ima čitav niz specifičnosti, a ključna je da migranti koji budu smešteni u ovakve centre ne mogu trajno tu i da ostanu.
„Potrebno je neko rešenje te situacije. Jedno od rešenja bi bilo da se ljudi vraćaju u zemlje porekla. Ne verujem da Kosovo ima kapacitete i sporazume o readmisiji da sprovede takve odluke“, smatra Đurović.
Upravo ovaj aspekt apostrofira kao ključan za sprovođenje ideje o „centrima za povratak“ van zone EU.
„U budućnosti, kada govorimo o tim centrima za povratak, ne samo na Kosovu, nego u okruženju EU, to bi podrazumevalo i da postoje kapaciteti da se ti ljudi iz tih centara vraćaju u zemlje porekla, odnosno da države koje prihvate takve centre imaju kapacitete da organizuju readmisiju“, precizira.
Drugi razlog vidi u sporazumu o prihvatu migranata koji je Albanija ranije potpisala sa Italijom.
Ipak, ne smatra da bi, sve da Kosovo i postigne sličan aranžman, to bilo iskorišćavanje, već da se sve svodi na interese koji mogu da budu različiti: od ekonomskih do geopolitičkih.
„Ne bih govorio o iskorišćavanju zato što je za ovakve sporazume kada je reč o prihvatanju migranata potrebna saglasnost obe strane. I definitivno je to tako i u praksi. Znači, mora da postoji interes i ove strane koja prima i one koja organizuje takve centre za prihvat. Taj interes može da bude finansijski, ekonomski, politički, geopolitički ili neki drugi. Ali, te države primaoci moraju da budu motivisane da se u takve sporazume i uključe. Ne vidim da to može da bude nametanje“, smatra Đurović.
Ključan bezbedonosni problem u ovakvim sporazumima vidi u prilivu velikog broja ljudi koji ne mogu da se vrate u zemlje iz kojih su izbegli ili odlazak u neko drugo mesto gde bi započeli nov život.
„U takvim situacijama ne postoji nikada dovoljno kapaciteta da prihvatite sve i držite ih zauvek zatvorene. To ni pravno nije moguće. To bi onda možda podrazumevalo puštanje tih ljudi, pa ponovni pokušaj prelaska granica preko Balkanske rute, uključivanje krijumčarenja, a sve da bi opet isti ljudi došli do zemalja odakle su bili proterani i udaljeni na Balkan“, navodi Đurović.
Upozorava i da bi u takvoj situaciji jedini na dobitku bili krijumčari ljudi.
„Kao posledica ovakvih politika izmeštanja odgovornosti u susedne zemlje od zemalja destinacije jeste jačanje krijumčarenja. Definitivno, zajedno sa ‘puš bekovima’ koji se dešavaju prema zemljama Zapadnog Balkana, ili sa ovakvim aranžmanima, u stvari samo krijumčarenje jača. Ono tinja jer su potrebe krijumčara sve jače. Ovi ljudi nisu vraćeni tamo gde bi mogli da započnu svoj život iz početka. Samo su zaustavljeni na tom putu koja niji konačan“, naglašava Đurović.
Dva aspekta
S druge strane, politički analitičar iz Prištine Artan Muhadžiri smatra da bi odluka Velike Britanije da Kosovo bude jedan od inostranih „centara za povratak“ migranata, pokazala partnerske odnose Londona i Prištine, ali da je u ovom procesu neophodna transparentnost, kao i da će mnogo toga zavisiti od institucionalnih kapaciteta.
„Ovo pitanje ima dva aspekta, politički i institucionalni. Što se tiče političkog aspekta, on je veoma dobrodošao jer je dobro za Kosovo što ga Ujedinjeno Kraljevstvo vidi kao partnera u spoljnim poslovima. Međutim, što se tiče institucionalnih kapaciteta, postoji veliki znak pitanja“, ističe Muhadžiri za Kosovo onlajn.
Kaže da nije poznato koliko su institucije na Kosovu spremne za takav projekat, a da je drugi problem transparentnost takvog dogovora.
„Realno ne znamo koliko su naše institucije spremne, ali se nadamo da će biti transparentnosti u vezi sa ovim pitanjem. To bi se moglo iskoristiti kao pozitivan aspekt, ali sve zavisi od toga koliko su naše institucije profesionalno spremne ili će biti spremne, zato što to može biti veoma dobra prilika, ali može i da se pretvori u izgubljenu šansu ukoliko se ne uradi kako treba“, smatra ovaj analitičar.
Upozorava da Priština ne bi trebalo da ponovi greške koje su napravljene nakon potpisivanja sporazuma o prihvatu zatvorenika iz Danske.
„Postojao je veliki nedostatak transparentnosti. Vlada nije obavestila građane kako će se to rešavati, kakvi su kapaciteti i tako dalje. Dakle, stvorilo je veoma negativan kontekst. Zato mislim da ne bi smelo da se ponovi. A vlada, ako želi da izvuče maksimalnu korist iz ovog sporazuma onda mora biti maksimalno pripremljena jer je to veoma delikatno pitanje koje ne sme da se ispusti“, objašnjava Muhadžiri.
Ipak, ne smatra da bi dolaskom migranata bila ugroženost bezbednost Kosova, ali i Zapadnog Balkana.
„Oni će biti pod strogom kontrolom“, naglašava.
Dodaje da isto važi i kada je reč o zatvorenicima iz Danske, posebno kada je reč o finasijskim izazovima takvog sporazuma.
„Vlada Kosova će morati da osigura građanima da neće doći do preusmeravanja finansijskih izvora u ovaj projekat, a ostaviti, na primer, kosovske zatvore u lošem stanju. Dakle, mora dokazati da može da obavi dodatni posao“, precizira Muhadžiri.
S druge strane, uveren je i da će Velika Britanija učiniti sve kako bi, pre realizacije sporazuma, proverila i najmanju sitnicu.
„Ako Kosovo to može da uradi, onda će to biti veliko priznanje za vladu. Međutim, ako to ne uradi ili ako bude problema, onda će to biti propuštena prilika“, zaključuje ovaj analitičar.
Saveznici i usluge
Viši savetnik ISAK fonda Marko Savković kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da zemlje EU izmeštanjem u treće zemlje „prihvatnih centara“ pokušavaju da se reše „gorući problem“, a da je Priština u tome prepoznala „svoju šansu“.
„Vlasti u Prištini sigurno vide da je to jedan način da se dodatno približe zemljama koje smatraju za svoje saveznike, da im ‘učine uslugu’. Da li imaju kapacitete? Pretpostavljam da mogu izgraditi sve da ih i nemaju i da bi vlade zapadnih zemalja bile za to zainteresovane. Tako rešavaju jedan gorući problem. Svako ko prati politiku imigracija, ali i kaznenu politiku i problem prenatrpanosti zatvora u zemljama zapadne Evrope, zna da je ovo jedan način za vlade da se izvuku iz neprijatne situacije“, ističe Savković.
Dodaje da sudbina migranata do sada uvek bila ispod radara pažnje javnosti.
„To je jeste šansa za Kosovo koja možda nije sjajna, možda bi bilo bolje da su u stanju da ponude nešto bolje ili sofisticiranije, kao neku svoju komparativnu prednost, ali to je realnost. Svako koristi ono što ima, pa tako i vlasti u Prištini“, precizira Savković.
Objašnjava da pitanje migranata trenutno u fokusu pažnje zvaničnika mnogih evropskih i svetskih zemalja, a da je trenutno najaktuelniji pokušaj Velike Britanije da sa Albanijom sklopi sličan sporazum koji je pre dve godine postignut sa Italijom.
„U ovom trenutku je možda najaktuelnija priča sa Velikom Britanijom i Albanijom s obzirom da je samo prošle godine više od 50.000 iregularnih migranata odbijeno, a zatražili su azil u Velikoj Britaniji. Sada ti ljudi moraju da budu vraćeni u svoje zemlje porekla“, naglašava ovaj analitičar.
Podseća da je suštinski problem u činjenici da većina zemalja po dolasku u neku od zemalja Zapada uništava svoja dokumenta, pa je otuda veoma teško utvrditi iz koje države dolaze, kako bi tamo i bili vraćeni.
„Međutim, u ovom slučaju, i to je veoma interesantno, ideja je da se lica privremeno prebace u zemlje koje su spremne da ih prime dok se odlučuje o njihovoj sudbini hoće li biti primljeni ili ne. Upravo zato je nedavno britanski premijer Kir Starmer, tokom održavanja samita Evropske političke zajednice razgovarao sa premijerom Edijom Ramom i pokušao da utvrdi da li bi Albanija bila spremna. Podsećam da je Albanija 2023. sa Italijom potpisala jedan takav sporazum gde se prihvatila da otvori dva prihvatna ili tranzitna centra za lica koja Italija želi da premesti u drugu zemlju“, kaže Savković.
U takvoj situaciji svaka od zemalja koja bi prihvatila da na svojoj teritoriji izgradi „prihvatni centar“ bila bi faktički „instrument“ zemalja iz kojih će biti prebačene.
To važi i za Kosovo.
„Rekao bih da je načelno instrument, ali ako se bude uspelo u ovoj nameri onda može postati ili potvrditi taj neki partnerski status. Za mnoge zemlje na Zapadu Kosovo je i partner“, navodi Savković.
Otvaranje takvih prihvatnih centara istovremeno ne bi predstavljalo bezbednosni izazov ni za Kosovo, ni za Zapadni Balkan, zato što bi se sve odvijalo u „kontrolisanim uslovima“.
„Setićemo se da se jedan broj lica vratio iz Sirije koja su bila borci ili članovi porodica boraca Islamske države. Isto tako, Kosovo je u jednom momentu figuriralo i kao mesto gde je najveći broj boraca ID po glavi stanovnika, uz Tunis i još neke zemlje severne Afrike. Mi nismo videli da se situacija pogoršala nakon povratka tih ljudi. Dakle, kako god, ili da su ilegalni migranti ili zatvorenici, a te dve stvari treba odvojiti, to će se dešavati u strogo kontrolisanim uslovima“, kaže Savković.
Dodaje da će se čitav proces odvijati uz adekvatne garancije i uspostavljanja sistema kontrole koje će potvrditi međudržavni sporazumi sa zemljama koje se odluče da prebace ili zatvorenike ili migrante.
„Italijansku ideju od pre dve godine zaustavio je sud u Italiji, tako da od ta dva prihvatna centra u ovom trenutku nema ništa. Ta mogućnost uvek postoji, i za zabrinutost i za zaštitu ljudskih prava, a rizik postoji i da od celog posla ne bude ništa. Ali, ne smatram da to vodi pogoršanju bezbednosne situacije“, zaključuje Savković.
kosovo-online
