Skakanje sa mosta, bežanje od policije, preplivavanje reke i kilometarsko pešačenje, samo su neke situacije kroz koje prolaze osobe koje zbog brze i lake zarade pristanu da nelegalno prevoze migrante iz istočnih zemalja van granice Srbije.
U ovakvim poslovima učestvuju čitavi timovi ljudi, dok žene tridesetih godina, zbog toga što su najmanje sumnjive, sve češće prelaze granicu sa ilegalnim putnicima u gepeku.
Z. M. (43) iz okoline Šapca, odslužio je zatvorsku kaznu zbog krivičnog dela krijumčarenja ljudi i objasnio načine funkcionisanja ovih ilegalnih poslova.
Dogovor na “vajberu”, novac na račun
Šverceri moraju da poznaju lokalno stanovništvo, staze i alternativne puteve. Jedan deo njih je zadužen samo da “njuška” oko migrantskih kampova, traži mušterije i obezbeđuje prevoznike.
U ovom poslu učestvuje najčešće četvoro ili petoro ljudi, a dogovori se obavljaju preko grupe na “vajberu”, otkriva za “Objektiv” Z. M.
– Tu su glavni organizatori, koji mogu da zarade i do 20.000 evra po jednom obavljenom poslu. Nas kontaktiraju muslimani sa Kosova, najčešće vlasnici poznatih diskoteka, i pošalju po nas džip i vozača. Mi dođemo na destinaciju i naše je samo da odatle prevezemo migrante.
Nemamo gotovo nikakav kontakt sa njima, niti možemo da razgovaramo tokom vožnje. Koliko sam uspeo da saznam, novac za to najčešće stiže iz Turske. Na granici moramo da imamo čoveka koji nam telefonom javlja kada dolazi policija i kada može da se prođe.
Novac dobijamo na račun, tek nakon obavljenog posla, kada se migranti jave da su stigli na destinaciju – kaže Z. M.
Pristao sam na to zato što se lepo zarađivalo, ja nisam imao nikakav posao, a morao sam od nečega da izdržavam porodicu, kaže sagovornik.
– To je “brza para”, jer se zaradi i do hiljadu, dve, tri evra, nekoliko sati straha. Nudili su mi i mnogo više para, do 1.500 evra, da zajedno sa odraslim muškarcima migrantima prebacim i dete, ali to nikada nisam hteo da radim. Za tri godine mnogo puta sam prevozio migrante kroz Makedoniju, Bosnu, Grčku, dok su najrizičnije destinacije Mađarka i Austrija – kaže Z. M.
Skakao sa mosta i preplivao reku
Kako kaže, za prevoz u Bosnu se dobijalo oko 200 evra po čoveku, za Mađarsku i do 1.000 evra, zbog duže kilometraže i povećanog rizika.
– U Mađarskoj postoje termo kamere koje mere temperaturu u vozilu, pa se tako lakše otkriva šverc. Žene često voze prema Beču kroz Hrvatsku, kada ne može preko Mađarske. One su najmanje sumnjive, jer su mlade, najčešće oko 30 godina, ali imaju po nekoliko migranata u gepeku automobila. Naravno, ponekad i one budu otkrivene – kaže naš sagovornik.
Ipak, ovaj osuđenik otkriva da novac koji se zaradi na kraju nije vredan stresnih situacija koje se dožive i ne krije da ovaj posao nije nešto što bi mogao da radi ponovo.
– Bežao sam od policije, danima bio gladan, hodao 15 kilometara i peške prelazio granicu. Kada migrante prevozimo čamcem, nakon toga smo kilometrima išli peške. Jednom sam skakao sa mosta i preplivao reku da me ne bi uhvatili.
Mnogo puta se dešavalo da se posao na kraju opšte ne obavi, da se nešto izjalovi. Tada je bilo važno samo da se izvuče živa glava. Dođem kući, nema para i kraj priče. Jednom su me uhvatili i tada sam osuđen na zatvorsku kaznu.
Od tada se više time ne bavim. Verujte, sve to “izađe na nos”. Zaista, te pare kao da su proklete. Odu brzo i od toga ništa ne ostane – objašnjava Z. M. za Objektiv.
Izvor: telegraf.rs
